Откад знам за себе - волела сам да читам различите књиге и уживала сам у маштовитом свету литературе. Уписала сам преводилачки смер у гимназији, јер ми је он пружао могућност да изучавам језике. Због велике љубави према српском језику и страним језицима преселила сам се у други град - у мом месту рођења није било овог образовног профила. Касније сам уписала Филозофски факултет са истом жељом.

 

Потичем из породице са троје деце, веселе и бучне. Проблеме смо решавали, нисмо их гомилали. Можда зато ја данас то исто преносим и на своје ученике.

 

Волим свој посао. Њему сам потпуно предана и радим га потпуно посвећено. Учила сам на сопственим грешкама. У почетку сам мислила да ђак мора да научи све. Данас знам да ђак треба да научи колико год може више. У сваком ученику спава неки таленат - глума, рецитовање, наклоност ка језику, литерарно изражавање... То покушавам да извучем на површину код сваког.

 

Плашила сам се новотарија у настави. Немам никакво стручно знање у раду са веб-алатима, блоговима, али сам врло упорна. Ове ствари сам учила од својих колегиница из других школа, које су биле отворене да своје искуство поделе са другима. Увек ме је водила мисао - ја то могу, то не може да буде толико тешко.

 

И није тешко. Лепо је, даје пуно могућности, настава је тако занимљивија ђацима, све што урадим - не изгубим. Остаје ,,записано'' на интернету и може ми опет користити.

 

Моји ученици ме прате. Пратим и ја њих. Нешто уче они од мене, а понешто и ја од њих. После 15 година рада у школи могу слободно рећи да уживам у ономе што радим и зато сматрам да сам имала среће да се бавим оним што волим.

 

Поред тога, нисам запоставила писану реч и традицију. Изузетно је поштујем и сматрам да је спој традиције и нових технологија веома важна. Не запостављам ниједан сегмент свог предмета: са подједнаким жаром радим језик, књижевност, читам писане саставе, исправљам усмене одговоре...

 

Следим многе писце у којима тражим инспирацију за оно што радим.

Продубљујем оно што су нам оставили у аманет.

 

Људи ме препознају као наставника српског језика и то ми годи. Тако знам да сам на правом путу.

 

Кад се сретнем са бившим ђацима, причамо о одиграним представама, говоре ми како се сећају појединих мојих речи и савета - и тада сам најиспуњенија. Трагови оног што смо заједно радили нису избрисани.

 

Желим и даље да учим. Није ми тешко. Једино то има праву и вечну вредност.